K S A N T I PA

Soba 23

Zalupljena vrata daju mi motivaciju da pišem. Kling od lifta, udješ, izađeš i gotovo. Povučeš šal na vrat, popraviš karmin u iskrivljenom ogledalu i spustiš se kao da te tu nikada nije ni bilo. Pidžama na krevetu nije tvoja, ni četka za feniranje iza zamagljenih vrata ormara. Nisi rekla ni jednu pametnu reč, ni ostavila nikakav vidljiv trag, nisi okrečila zid, niti očistila frižider. I kad izuješ te nasilno poklonjene papuče, i zvecneš ključevima u činiji kraj vrata, niko ne bi ni primetio da je tvoja aura nekada obitavala tu. Na svom mestu. Iza još jednih vrata gde si mislila da te čeka još jedan neko. Ali ta vrata što lupaju kad povuče promaja su tvoja vrata, i to biće što tu spava je tvoje biće. I način na koji imitira slaganje jorgana je tvoj, i jastuk sa desne strane. I ti znaš da su tu spavale nekolike pametne glave, osmesi razmazani po sećanju, nestale slike u pokvarenom računaru, i ništa te to ne zabrinjava kao ta slika spuštanja lifta. I tebe u njemu. I reči koje prećutiš kad te preplavi neuračunljivost, i način na koji razgovara da smiri strast. Miris kad nije kod kuće, a sunce obasja prozore kao žitno polje, pa sjaji hrastov parket svuda, sem na onom mestu gde ga je prethodna riba izbušila štiklama. Ne ljutim se. Žene koje su ulazile u tu sobu, sedele su mahom na istom mestu. Tu sam sela i ja kad sam prvi put tu slučajno provirila...i obula papuče...i pidžamu...i ostala da prespavam sa desne strane. Pa se naheri kućna trenerka kao kakva živa stvar sa stolice ispred ogledala, i bez greške, uvek ga čeka na istom mestu. I dovoljno je da je vidim tu, da mi se ogreje duša. I kad promaši osmeh za podsmeh, ne zna da čini upravo ono što sam tog istog jutra poželela da uradi za mene. Nekoliko puta zvala sam lift...kling...ne ulazim, odlazi, zovem ga ponovo...kling...ne ulazim...kling...neka hvala, neka ide neko drugi.

Objavio Ksantipa u 24. januar 2011 14:17:41 | 0 komentara

Komadic budjavog sira

Od nedavno nemam sta da kazem. Ni papir me ne stedi u ignorisanju. Povucen u tamu svoje spilje proturim glavu tek toliko da primetim da li pada kisa ili je danas vetrovito. Ne volim promene vremena, ne gode mi srcu. Ponekad mi ovde zaluta jedan jazavac, mislio sam da smo drugari, ali posto me je poslednjih nekoliko puta surovo obmanuo, zaobisavsi me u sirokom luku kao da sam ja taj koji smrdi, a ne on, odustao sam od tog predubedjenja. Doduse, mozda sam zaista i smrdeo. Na lepljivu kiselu masu ispod pazuha ili parajucu budjavost od carapa koje dugo nisam menjao, ili na trulez neobrazovanja koja me je pritisla kao vodenicarski kamen i smanjila na velicinu kutijice verenickog prstena. Ovaj potonji ne oseti se odmah, moj lazni prijatelj jazavac, izgleda ima sesto culo. Za njega ipak treba imati prefinjeni njuh, pronicljiv pogled i jezik dovoljno dug da ume da zapalaca tako jako da te kao bic osine pucketajuci pored uha. Ni usi nisam dovoljno prao, kad smo kod toga. Resio sam da budem gluv na osecaj samlevenosti. A mozda je jazavac u stvari samo zenka, sto bi u velikoj meri pojasnilo stvari. One me nikako nisu volele, i tu se nista nije dalo uciniti. Jednostavno je bilo tako. Nego me iritira sto se sunjala na ulazu moje pecine mazeci se izdignutim ledjima kao macka u zelji da mi privuce paznju, i to onomad kad sam se tek bio navikao na pomracinu i svrab brade, kada mi nije vise smetao sopstveni zadah bljuvotine, i nokti porasli dovoljno da sam sebe nehotice ogrebem. Onda kad sam se privikao da caskam izmedju sebe, bez nade da ce umorne oci uopste videti nekog drugog do ovih nekoliko ja u mojoj glavi. I dok nisam pomislio da se ispod te cupave repine mozda ipak ne nalaze obrisi muzjaka, taman sam bio resio da organizujem svoju sopstvenu verzije davno procitane price jazavac pred sudom, gde bih ga optuzio za nemar, nanosenje dusevne boli i nematerijalne stete. Ali koliko sam shvatio da je on mozda ipak ona, znao sam da nista necu preduzeti, jer ko bi jos mogao sa zenama da izadje na kraj. A dzentlmen, kojim sam nekad bio smatran, ne bi nikada ni pomislio na takvu apsurdnu neugodnost. Skrabao sam nesto malo po zidovima, ali moji bizoni nisu bili ni nalik onima iz Altamire, jednostavno za crtanje nikad nisam imao dara. A izmedju ostalog, ne mozes se povuci u pecinu i automatski postati pecinski covek. Ne ide to tako.
Slabo stojim sa hranom. Zeludac poodavno ne razgovara sa mnom ne pustajuci ni jedan jedini cvileci znak svog postojanja. Mislim da se i sam skupio na velicinu oraha i zdere sam sebe u svojoj tvrdokornoj ljusci. U prvo vreme svog bitisanja na ovom nestu, pokusavao sam da se izvucem napolje, makar da uberem po koji list mladog maslacka, cujem da su dobri za jetru, ali nisam se odvazio. Onaj komadic budjavog sira, sto sam posle vecere u uglednoj dvorani diskretno ispljunuo u salvet trudeci se da me persona preko puta ne prozre, jos na pocetku prezrivo sam dao jazavcu zgadjen negovim ogavnim mirisom, ne sluteci da ce mi trebati makar toliko da ponovo cujem da postojim. Krcanje creva, gutanje vode, cviljenje hrane iza krivine stomaka. Zaboravio sam ih sve. Ovde gde sam ne treba mi secanje, kodeks ugladjenog ponasanja, ni neizbeznost higijene i recitosti. Ovde smrad ne mora da se spere, ovde se prdi ukoliko ima sta da se ispusti, ovde postujes samo sam sebe ukoliko ne odlucis da se ispisas ili useres u krajnji desni ugao koji sam predodredio u te svrhe.
Ziganje mi se javljalo samo iz predela grudi, nagradjujuci me cinjenicom da sam nekad imao dusu i priznajuci mi, uz stezanje olovnom pesnicom, da sam jos uvek ziv.

Objavio Ksantipa u 21. jun 2010 21:10:34 | 0 komentara

Kad ne znas

Siva macka se mazila sa zelenim gelenderom dok sam se tiho kretala ulicom i razmisljala kad cu ga videti. Nista mi u tom trenutku ne bi bilo milije do da ga zagrlim sakom sirom otvorenih prstiju, onako nekako ispod lopatice dok se sanjivo primice, mirisuci na gel za tusiranje i omeksivac za ves. Pomazila bih ga po uglu mandibule, lagano, kao povetarac, opipavajuci koliko mu je stara brada.
Mirisalo je rascetalo drvece, jorgovan, tresnja i jabuka, na ulici sam bila samo ja. Culo se lupanje u garazi pored, pas nalik na hijenu me je pratio privucen dvema neznim recima sto sam mu uputila. I ja sam pratila nekog iz istog razloga. Nismo se puno razlikovali, taj pegavi usamljenik i ja. Vetar mi je dodirivao kosti, i prolece mi je vise licilo na jesen, ali prijala mi je ta hladnoca koja je obigravala oko mene. Pitala sam se da li dajem i suvise, ali davala sam, i onda tu nije vredeo unutrasnji monolog, i tu se vise nista nije dalo uciniti.
Kad ne znas, onda zamisljas. A kad zamisljas, onda vrlo lako mozes da skliznes u predaleko. A kad si vec skliznuo, lagano kao grudva niz padinu, nema sanse da se uspenjes ponovo do vrha na kom si nekad bio jer ti si grudva, i nemas noge, a prolece je stiglo, i sunce ti nikako ne pomaze. Pa ti vidi da li ces se opustiti dovoljno da ti se tako nesto desi.
Svoj polozaj ne odajem, ali ja sam ta koja ne zna.

Objavio Ksantipa u 24. april 2010 13:41:02 | 0 komentara

Gordost i predrasuda

Od kako sam mu, na onoj zabačenoj klupici, na krugu gde se igra basket u Braće Jerkovića, rekla da je zapušio rupu kreiranu od strane jedne osobe, drugom osobom, kao da se jedna velika rupčaga isprečila i između nas. Gledao me je tada kao da guta žabu, i to najveću, po preporuci ona ide prva, stoički je to podnosio, ali mu je u očima iskrilo svedočanstvo o tome koliko mu se, od same pomisli na to javlja vrtoglavica i povraćanje. Rekao bi sada, da kojim slučajem ovo čita, kako je to apsolutno netačno, ali ja sam tako negde jutros toga postala svesna, dok sam sa njim pokušavala da raspetljam razna nerešena pitanja. Nije ništa u prvi mah evidentno promenjeno u našem odnosu, nego nekako kao da se, kad me vidi, seti te boli gutanja žabe i šta ta žaba njemu lično zapravo znači, samim tim što je suviše dugo gurana u zapećak svesti. Možda ne baš kad me ugleda, ali uđemo li kojim slučajem u bilo kako žučnu raspravu, ispliva ona kao kakva krastava avet, te krade ono zlato što smo do tad sakupili od kako smo se upoznali u Hotelu M na Dedinju. Kad me je ugledao kako stojim na ulazu u dvoranu kao jedna posebno ponosna gospojina, znam, tad sam mu se dopala, i ta moja ljubav prema sebi, kraljevsko držanje i upečatljivo dostojanstvo bili su ono što je znao o sebi a video u meni. I nije mu bilo žao što smo postali ortaci onako kako to uvek biva kad je spontano i od srca. Ali od onog gutanja žabe, postala sam ja nešto drugo a ne ortak, postala sam svedok njegove patnje i da mi je da da dočekam dan kad će izaći ta bol iz njega, kad će se izliti ta žuč koja truje njegovu prirodnu radost, bila bih najsrećnija. Ali ovako, kao svedok, prva sam na meti otrovnih strela i sve ih nekako baca da me pogode pravo u srce, to su neke sitne stvari, a on dobro zna da sam ja zlopamtilo, ali ne zna da me zaboli čak i više nego što on može i da pretpostavi. Naime, kao muva zarobljena u čaši, mnogo sam puta pokušala da se oduprem da ne udarim tintarom o stakleni izlog, ali nikako ne uspeva. I u meni ima neke boli nakupljene tokom moga kratkog mukotrpnog života, i mnogo toga što sam teško delila sa njim ili bilo kim, sad mogu da mu kažem, ali su slepi naši prijatelji koji moje jade smatraju većim od njegovih, a ne vide da i njemu treba ona mrva koja će srušiti branu, ona kap koja će preliti. I kad tako od njega dobijem neki uvredljivi komentar koga on nije svestan u svesti, ali jeste nesvesno i to zna, sigurna sam, jer kao da me kažnjava njima za tu prokletu žabu. I taj bes je kulminirao u njemu baš jutros, kao i nekoliko puta kad bismo se zavadili do sad, i ne sviđa mi se što niko ne vidi pa da nam oboma pomogne, jer svako u svom očaju odašilje neku poruku, samo izgleda nema ko da je čuje. Ja moju, a on svoju. I kako se prave grimase sa obe strane i izbegava suočavanje, već mi je evidentirano u svesti kao minirana teritorija, pa i sama bežim od njega kao đavo od krsta. I moraće jednom nešto o tom pitanju da se kaže, samo ne sad, nije pravi trenutak a i svi dobro da sam kukavica i da ću reći ono što mi smeta samo u krajnjoj nuždi i neprilici. A ne daj bože, da se ja razvičem, pale bi njegove suze kao kiša, a meni bi tada bilo žao,ali u isto vreme i drago da ga kaznim za muke što mi je stvarao. Ujede me tim negacijama, pa se osetim kao da ne verujem svojim očima, ušima ili zdravom razumu, ako me ne razuveri da ja uopšte mogu da ih imam.
I sve to sa samo reč dve, kao ne lupetaj! ili nije!. I nije strašno tih par reči nego taj ton kojima su rečene, zaboli me kao da mi je zagrejani mač gurnuo pravu u aortu, i sledim se još više nego što sam obično nesigurna u sebe, pa ne mogu ni reč da izustim. A nema nikoga ko se njemu inače suprotstavlja, pa valjda kad ja naiđem kao da ga podstaknem da izbaci svu zlobu, kao neku prljavu vodurinu na mene. I rekoh, da neće biti lepo da se to desi negde gde nema poznatih ljudi, već stranaca u okruženju, kako bih se tek tada mizerno osećala, ali nije u redu da ispred same sebe stavljam nekog pre nego sebe samu. Pa nije onda u redu i ovako i onako. A zna i on da bih prezrela onog ko bi me nazvao jadnom, ali ne zna da kad on učini da se tako osećam, onda je još i crnje i gore, jer je on neko ko me voli. Možda mi je sudbina predodredila takvu namenu da ja budem ta koja će razbiti čaroliju bola kojom je omađijan, i neka bude tako, biće mi čast, samo ako se brzo desi, ukoliko ne, bojim se, poubijaćemo se, pa niko nikome više tu pomoći neće. A mora klupko da razmota pod hitno, inače će nas udaviti kao trapave mačiće, ta ruka što nam je zakuvala čorbu u ovom životu i ne da nam oboma da izađemo iz nametnutog grča. Dođe mi nekad da ga vežem za trosed i išibam vrbovim prutom da se živ pojedi svoje pakosti, ali opet ne smognem snage za to, jer ga gledam kao neko ptiče što sam našla na putu i ne da mi se da ga pustim da odleti. A neće ni ono, nego mi sve kljuca po mom poliranom nameštaju. Uh, poludim tad!

Objavio Ksantipa u 24. april 2010 13:37:03 | 0 komentara

Vrabac u ruci - III poglavlje by Ksantipa (ON) & Sir Oliver (ONA)

ON:

Tu negde oko sedam sati uveče, dok sam umoran ležao pred 96-inčnim tv ekranom, stigla je poruka od nje. Stereotip. Pušta me da čekam kao da ne znam fazon. Šatro, bila je zauzeta. Kako da ne. Otvarao sam minijaturno žuto pismo i pročitao te dve reči: Dođi večeras. Uh! Kako je nepogrešiv ženski njuh! Kao ajkule koje miljama daleko osete kap krvi u okeanu i doplivaju da eliminišu plen, tako i žene nanjuše drugu ženu. I šta god da su prethodno rekle ili uradile, momentalno pada u vodu. Sad je tu suparnica, a igra sujete je opasan afrodizijak. Što se mene tiče bilo mi je žao što sam za danas završio svoje ljubavničke poduhvate, te bolno svestan da dve žene ni u ludilu ne mogu, u jednom danu, da zadovoljim. Čudo jedno kako, dok traje period dosade, ona se nekako duboko ukoreni u sadašnjicu, kao patina za bakin nameštaj od tikovine. Prvi događaj koji prekine tišinu kao da povuče nogu ostalima i izazove lančanu reakciju. Do pre nedelju dana, bio sam srećan ako me Jagoš pozove kod njega i Ane na stoni fudbal, a sad lift radi samo za moje devojke koje idu gore dole. Naizmenično, na svu sreću.
Dok sam kuntao smišljajući odgovor, radostan ako uspem malo da je začikavam, nešto je zazujalo ispod jastuka. Ponovo poruka: Spremi kokice, dolazimo večeras na utakmicu. Podigao sam se pozvavši Beksa i uradio upravo tako. Prošetao sam ga do minimarketa i kupio deset kesa kokica sa puterom za mikrotalasnu. Ipak sam ja neženja! Malo sam očijukao sa radnicom, videvši kako se divi mom osmehu. A realno sam genetski imao lepe zube, što zahvaljujući majci, što zahvaljujući redovnim generalkama, Doktora Srđe, jednog od mojih najboljih prijatelja, koji nije propuštao priliku da virne u moju usnu duplju u potrazi za eventualnim karijesom. Za njega zube sam prao optimalan broj puta, što je tri puta dnevno, realno, umeo sam ponekad da preskočim i ceo vikend. Srećan što imam alibi za večeras, došavši kući, iskucao sam brzinski poruku o sprečenosti i otišao u kuhinju u potragu za čistim pepeljarama. Po dolasku mojih prijatelja, Jagoša, Steve i Milana, odaljio sam se na trenutak da pazim na kokice, odnosno pronađem u šta ću da ih sipam i mirno pijuckao svoj pelinkovac sa ledom i limunom koji ću završiti pre nego što pređem na pivo.Nema lepšeg zvuka u kući od prijateljske graje kuckanja flaša i sprdačine. Međutim, zvuci pucketanja ni reklame nisu uspeli da nadjačaju sarkastično cerekanje iz dnevne sobe, a utisak mi je nepogrešivo nagoveštavao da sam ja na tapetu. samo nisam imao pojma zašto. Još nisam stigao da ima kažem za malu. Ili Natašu. Ostavio sam to za posle jela, kad budu omamljeni i naliveni.Virnuo sam kroz odnik i video kako se valjaju od smeha po garnituri, praveći aluziju na nešto što nisam shvatao.Prišao sam bliže i video u Milanovim rukama otvorenu rože knjižicu. Glupane! rekao sam sam sebi jedeći se što sam je tek tako ostavio na stolu. Koja naivčina! Roze stvar u muškom stanu isto je kao da sam na čelu napisao da sam magarac. To je zajebavanje u najavi. I pizdeo sam na svoju glupost. Još više me je nerviralo što su otkrili njenu tajnu, oskrnavili njenu intimu. To unutra mogao je da bude telefonski imenik, ili recepti za kolače, svejedno, nisam hteo da znam. A sad oni to znaju i bojim se predstaviće mi njen sadržaj na najgori mogući način. Savio sam se i žalostan je oteo Milanu iz ruke. Odneo sam je u svoju sobu i tutnuo ispod jastuka. Tu se neće motati. Doneo sam kokice spreman da čujem svakojake ironične komentare, ali neface su im bile kisele. Namrštio sam se, a Steva mi je pružio telefon sa podignutom obrvom. Nisu je baš voleli. Nataša, rekao je. Podigao sam pogled iznad cvikera, srce mi je zatutnjilo naslutivši neprijatnost. A i nisam baš lud za prijateljskim osudama. Ovoga puta imali su pravo, i ja sam to znao, pa sam samo skrenuo pogled.
- Hej, rekla je tiho
- Šta se dešava? Da li je sve u redu? pitao sam zbunjen, nisam je očekivao tako brzo
- Ostoja, ja te volim.glas joj je bio plačan, pa mi se srce steglo.. NIkad nisam bio neosetljiv na ženske suze.
- Zar nisi koliko ovog jutra rekla da imaš dečka, pokušavao sam da se priberem
- Jesam, šmrcnula je, slagala sam da bih mogla lakše da odem, ali ne mogu, previše mi značiš
- Podsetiću te da radiš ovo već treći put, a moje strpljenje nije beskonačno. Kad mi pukne film, biće to definitivan prekid, više ti se neću javljati, a onda će ti biti još teže.
- Ti me više ne voliš? patetika uvek pali kad niste načisto sa osećanjima, to sam znao ali sam bio bespomoćan
- Nije stvar u tome, mislio sam da smo se udaljili i rešili da damo jedan drugom malo oduška, trudio sam se da ne popustim, ali sam znao da jesam čim sam uzeo telefon iz Stevine ruke. I oni su to znalii kada se vratim reći će da sam pička, a za vreme poluvremena će me povremeno streljati pogledom neodobravajući.
- Znači voliš me, bila je uporna i znao sam da u nadi podiže pogled ka plafonu
- Da, volim te.
- Dobro, zovem te sutra, rekla je veselo.
- Čujemo se, promrljao sam, znajući da sam ponovo upao u njenu zamku.

Objavio Ksantipa u 16. mart 2010 18:15:39 | 0 komentara

Vrabac u ruci - II poglavlje by Ksantipa (ON) & Sir Oliver (ONA)

ON:

Raspadao sam se kao grudva u mikrotalasnoj dišući joj zavrat. Ponovo sam čovek! Nataša je znala kako da me zadovolji ali nisam više bio lud za njom. Od kad smo raskinuli, što je cirka par meseci, koristi me za seks. Ne volim kad žene to rade tako napadno kao ona. Čeka dok ne nađe novu granu za koju će da se uhvati, a na mojoj se lagano klima. Još me je ujela za usnu i sa kesom leda na njoj pratim je do vrata. Agresivna je. Zato što zna kako sa mnom. Treba to izprašiti odavde po kratkom postupku! I još mi je smestila da ne mogu malu da pozovem narednih nedelju dana zbog zečije usne. Proračunata orangutanka! Moram ovo da saniram pod hitno.
Stajali smo na vratima, a ona na je vrhom cipele nameštala otirač na sredinu praga. Opsesivno kompulzivni poremećaj. Kladim se da je proveravala i kvaku dvadeset puta, pre polaska od kuće. Gledao sam je sa poluosmehom, smišljajući kako da joj kažem da je ovo naše poslednje gledanje. Trepnuo sam i na trenutak mi se učinilo da skida rukavice koje je tek bila navukla i savija se na dole. What a fuck?!
Bio sam samo u boksericama, ali sam osetio da i one nestaju pod njenim prstima. Uhvatila me je panika, pošto nisam imao nameru da urušim tek sagrađene temelje svog ugleda mladog dečijeg psihologa. Sem toga, nisam želeo da mali Veljko iz stana preko puta izleti i zatekne me u ovakvom položaju, taman posla njegova baka koja ga je čuvala radnim danima. Bio sam hrabar, i po malo lud kad su devojke u pitanju. Ipak ne nepristojan. Naročito ne na domaćem terenu. Želudac mi se zgrčio kao detetu koga je keva uhvatila sa rukama u tegli džema, ali je nestala sa prvim nagoveštajima erekcije. Grčevito sam se uhvatio za dovratnik, dok mi nisu pobeleli prsti od pritiska, fiksirajući oči na stan preko puta i nastojeći da njime zadržim njegove stanovnike sa druge strane. Nataša je cedila i poslednji atom snage iz mene, i taman kad sam zaboravio na promaju koja vuče, i ledena stopala, zatvorio oči i bio na dohvat vrhunca, prestala je. Pogledala me je zagonetno, ustajući, namigla i otišla da pozove lift. Stajao sam izbezumljeno napaljen i napaljeno izbezumljen bez mogućnosti da se pomerim. Ušla je u lift, video sam sa kojom sporošću popravlja frizuru u ogledalu i pritiska dugme za prizemlje. E nećeš majci! Potrčao sam za njom, uleteo pre nego što su se vrata bešumno zatvorila, pritisnuo znak STOP i dohvatio je u još jedan strastveni poljubac. To je i očekivala, zašto da je izneverim! Izazvala me je, i sad je plaćala za to. Okrenuo sam je od sebe, prislonio na ledeni metal, video sam kako se čvrsto držala svojim dugačkim rukama, i uzeo je za 3 minuta. Nisam bio glup da upadnem u njenu zamku, i napravim joj dete, ono što sam imao da kažem, rekao sam po zidu lifta. Otkočio sam, otvorio vrata i vratio se u stan, pravo u kupatilo po sredstvo za pranje prozora, pa u kuhinju po ubruse. Ponovo sam stajao bos u hodniku, dozivajući lift, ušao u njega, poprskao sredstvo na bazi alkohola, i obrisao svoje nesuđene naslednike. Vratio sam se u stan sa osmehom. Nešto ledeno mi je kvasilo stopala, kesa sa ledom koja mi je ispala iz ruke. Zatreptao sam još par puta slušajući Natašu koja mi je govorila da je našla dečka i da više neće dolaziti. Ispratio sam je do lifta, omađijan fantazijom od malopre, osetivši u nosu miris alkohola kojim je čistačica očistila hodnik.
Zaključavajući, ponovo sam zgazio u ledenu vodu, i otišao po krpu. Čučeći, brisao sam brzo, pre nego što mi se digne hrastov parket, koga sam tek bio ugradio. Tu, kod ulaznih vrata, ispod fotelje na kojoj je dremao moj pas Beks, lezalo je nešto što tu ne pripada. Zavukao sam ruku i izvukao roze ukoričenu sveščicu, nalik onima u kojima smo u gimnaziji upisivali nepoznate latinske reči. Nisam hteo da zavirujem, znao sam kome pripada.
Kako li je samo ispala, mislio sam, dok sam se vraćao sa tuširanja i oblačio čistu trenerku. Gurajući u stranu svoj pokisli ponos koji mi izbija dah iz grudi svaki put kad pomislim nanju, setio sam se da je pre polaska sela na ivicu fotelje, vukući Beksa za uči, i mazeći ga po belim flekama po grudima, dok je ovaj moj nesrećnik drhtao, plašeći se i sopstvene senke. Jednom mi se čak desilo da ga izvedem na Novi Beograd u park, gde je devojka na klupi pored izvadila čivavu, ili nekog sličnog pacovčića, pa kad je videla ovog mog kako crkava od straha, ona je pozvala svog malog psa rečima:
- Mimi dođi, nemoj da plašiš kucuuu! živ blam me je pojeo. Od tad radim sa njim na oslobađanju od straha od lepih devojaka i minijaturnih pasa.
Spremio sam sebi špagete za večeru i cirkajući pivo, poslao sam joj poruku:
- Šta radiš večeras?
- Idem u bioskop , odgovorila je
- Sa mnom?
- Možda drugi put...
- Pih, ti udvarači ti nisu ni do kolena! Srećni su kao male kuce kad te uhvate za ruku u Domu Sindikata!
- Možda bi ti bio još srećniji da si na njihovom mestu?
- A možda bi ti volela da zadržim ovo što si zaboravila kod mene?
Nije bilo odgovora. Glupa masica nije skontala.

Ona

Дан сам провела шетајући по граду. Има нечега ослобађајућег у бесциљним шетњама, у осећају самоће у гомили људи, у препуним излозима и снижењима која маме да жена купи све што јој треба и све што јој не треба. То је савршено бегство од хорде непожељних мисли, а управо такве су ме опседале ових дана. У продавници доњег веша сам провела читав сат тражећи неки компромисни модел, нешто што би било изазовно и уједно удобно. Мушкарцима је лакше, за њих је комфор канон, они не морају да се утежу у корсете и синтетичке танге које једва да су удобније од бодљикаве жице. Не морају да попут дервиша ходају на превисоким штиклама Скадарском набадајући сваки корак. Ми немамо тај луксуз. Удобне дубоке беле памучне гаће се у њиховом свету зову бабске и ту је крај. Не вреди објашњавати им да је такво рубље пожељно јер може да се откува током прања, да штити јајнике...не, то су бабске гаће и готово. Модел са зекама, медама или нечим сличним говори да им је под карлицом недорасла мамина ћера, не застану ни секунд да размисле да је то покушај компромиса, да су зеке ту тек да се одбране од сутрашње приче са ортацима уз пиво о „оној сисатој што носи бабске гаће“. Само застану на трен и упитају: „Вероватно још увек чуваш Барбике?“ Претурала сам по полицама упорно тражећи комплет у коме бих могла да проведем неколико сати, али није ишло. Дуго сам мислила да такав веш креирају мушкарци трудећи се да буде што неудобнији да би се несрећне жене што пре скинуле. После сам сазнала да углавном жене креирају женски веш. Потурице!
Бегство од нежељених мисли није успело. Једна од њих ме је сустигла у кабини у којој сам пробала неки корсет који је више личио на неку средњевековну справу за мучење него на било шта друго. Из огледала ме је гледала скоро па бивша девојка, ускоро женица, чије су се груди посвађале са гравитацијом. Далеко од тога да су оклембешене, али не стоје онако поносито као пре пар година. Почело је. И дупе! Господе Боже, дупе ми је огромно. Корсет који је на пре пар минута стајао на лутки као есенција женске сексуалности се оклембесио пратећи линије мог теткастог тела. Тада ми је синула поражавајућа мисао: Имам двадесет и нешто година, боље од овога нећу никада изгледати. Споља можда, постоје разни стезници и друга ортопедска помагала за борбу са временом, али у ситуацијама „један на један“ када је најбитније бићемо само моје некада поносне груди, дебело дупе и ја. Секс ће се проредити. Најпре једном недељно. Па једном месечно. Једном годишње. И то под претпоставком да ћу уопште имати некога. Није невероватно да ћу се за пет или десет година враћати кући из шопинга носећи два паковања алкалних батерија за мог „дечка“, храном за мачке и последњим херц романом Данијеле Стил који нисам прочитала. Пројекција језиве будућности је неким чудом успела да потисне грозну садашњост па сам купила корсет за случај да се онај магарац од јуче поново јави. Потом сам продужила до „Заре“ и почастила се ципелама које су ми за пола броја мање и чија се боја не уклапа ни са чим из мог ормара, али седамдесет посто попуста... Ма слатке су. Нема везе, смислићу нешто са чим ћу моћи да их носим.
Након шопинга и каквог-таквог олакшања уследила је још једна велика дилема. Депилација. Могућност да се поменути припадник мушког стада довела је у питање мој план. Ходајући ка козметичком салону посматрала сам спасилачки снег. Зима је знак да нема сукњица, а ако их и има иду у пару са надебљим грилонкама које могу да се купе. То је савршена прилика да својој козметичарки кажем омиљену реченицу сваке жене: само пола ногу. Појава умишљеног познаваоца женске психе ком је та мудрост изгледа одузела чврстину и то на стратешким местима налагала је да претрпим цео процес воштане еманципације. То значи пуно бола, понека суза, море млека за тело са алоја вером, црвенило и свраб, пачији ход до куће, и све то само за њега и његово млохаво величанство. А он се можда неће ни јавити. Проклето женско! Њих, иначе, баш брига. Они могу да буду дебели и длакави, да се излежавају у својим удобним гаћама и патикама које су им таман и да нас гледају прекорно док им се правдамо како нисмо ситгле да одемо на делилацију тај дан јер је под руком осетио да су длачице почеле да расту. Једном сам једном свом бившем предложила да се макар доле мало подшиша ако већ неће да се депилира или обрије. Био је директан потомак шимпанзе, није имао длаке само око очију, али то није била једина сличност са вишим приматима. Углавном, на ту реченицу ме је погледао мртав хладан и рекао како сваки прави тигар вреба из шуме и како му не пада на памет да се са тим замлаћује. За њих припреме трају десет минута. Ако је добре воље обрије се. У супротно објасни девојци да фура casual фазон. Имају само једну дилему: да ли се туширати цео или је довољно да само запере мачора? Не није шала. Једном ми је један другар признао да је то урадио. Враћао се са фудбала када га је нека његова тренутна драга изненада позвала. На брзину је израчунао да ли му се исплати да троши време и бензин на одлазак до куће, свратио до пумпе да купи кондоме и на брзину запере тог свог мачора у „тоалету“ на тој истој пумпи течношћу за судове јер није било сапуна.
- Шта ћемо данас? Пола ногу као увек?
- Не. Скини све.
- Све? И бикини зону?
- Да.
- О мила, нашла си дечка?
Ма да се носи она мало у три мајчине! Шта се ње тиче да ли ја имам дечка или
не? Одакле јој право да ме анализира? Шта се једне глупе козметичарке тиче мој љубавни живот? Наравно, нисам смела ништа да јој кажем. Са козметичарком увек мораш да будеш фина иначе депилација може да буде још болнија. Са сваким повлачењем траке сам пустила по неку сузу, не толико због бола, више због тога што је моја усамљеност била толико очигледна. Та чињеница је била једина грознија ствар од лепиве масе почупаних длака које су само падале као да сам управо дошла из џунгле. У том тренутку је синуло светло на крају тунела. Послао је неки идотски смс који је требало да звучи шмекерски. Мислила сам да се нећкам, хтела сам да добро размислим да ли заслужује још једну прилику наког оног фијаска, али нисам смела да дозволим да глупа козметичарка која је завршила трогодишњи курс који помпезно назива школом и живот проводи уклањајући све што је гадно на људском телу буде у праву. На прве три поруке сам одговорила одмах, да не помисли да нисам заинетеросавана. Четврту ће мало сачекати. Једноставнији од једноћелијских организама, они чак и у двадесетпрвом веку реагују на исте старе женске форе. Терање чежње је само једна од њих.
Гегајући се попут пијане патке на путу до куће смогла сам снаге да га питам шта сам то заборавила, а он је искусно одговорио да ће ми то рећи само уживо па сам га позвала да дође код мене надајући се да је, попут Арсенала, бољи када игра у гостима. Чудно вам је што се разумем у фудбал? Упознај свог непријатеља. Моја најбоља другарица има дечка већ дуго. Све ово време он њој просипа причу како иде да гледа са другарима Лигу шампиона, а она сирота ни не сања да се Лига шампиона игра уторком и средом, а не понедељком када он нестане на пар сати и врати се видно веселији и заљубљенији. Углавном, стајала сам тако у свом купатилу прописно замашћена млаком за тело сушећи феном нови корсет и надала се неће стићи на време. Заиста, каснио је лепих пола сата, таман довољно да довршим припреме. Звоно ме је нечим чудом пренуло из размишљања потпуно спремну. Спремну на све. Осим на ново разочарење.

Objavio Ksantipa u 30. januar 2010 19:24:15 | 2 komentara

Vrabac u ruci - I poglavlje by Ksantipa (ON) & Sir Oliver (ONA)

ON:

Nedelja je i inače šugav dan. Naročito ako prethodne večeri nije bilo akcije. Jebiga. Nije htelo.
Šljapkao sam svojim velikim stopalima po hladnim pločicama, češući se po međunožju, sa sve pljugom koju sam maločas ogorčen dohvatio sa noćnog ormarića. Dok sam spuštao gaće, dim mi je upao u oko, pa sam ga trljao levom rukom, a desnom pokušavao da naciljam u wc šolju, i naravno, popišao sam se okolo. Sranje! Ubacio sam pikavac u otvor i pustio vodu. Pogledao sam namrgođeno u baricu na podu, očistiću posle.
Ne volim kad žena ima neki vonj. Ne volim prljave kose, dlakave ruke i pazuhe, prepone na kojima su dlake nikle posle depilacije, niti noge sa maljama poput oštrice koja mi seče kukove kao rende, ni puštene kandže na nogama kojima me ogrebu kad se najmanje nadam. Žene su pravi majmuni! Njima celog života niču zubi i vazda su u pmsu. Sa njima sve moraš da vagaš i odmeravaš kao da prodaješ jaja na pijaci.
Ne volim navalentne, ni nadobudne. Volim pritajene. Donekle stidljive. Ali ne one za koje imaš utisak da i m po sedamnaesti put skidaš nevinost. I ne volim one što kažu da sam im treći. Zajebi mala! Ako si zadovoljavala svoju čednost jednom godišnje, od osmog razreda osnovne, ili čak drugog gimnazije, makar sam ti osmi! Da se ne obaziremo na rokera kome si posle maskenbala u KST-u popušila u haustoru! Dobro, nije bilo penetracije, to se ne računa!
Grabio sam čvarke sa tri prsta , i polizavši ih, polumasnim rukama odgovarao na poruku bivšoj devojci: Naravno da se vidimo večeras! I ne samo to! Ovo se zove sigurica na tiketu! Tu sam odličan sa garancijom. Makar bolji od onog Turčina sa kojim me je prevarila na moru. Sipao sam sebi viski, mrzelo me da kuvam kafu. A i moram da dezinfikujem neoprane zube. Nisam alkos koji pije izjutra, sad je pet popodne. Cevčio sam ga i smišljao kako da malu od prethodne večeri ponovo namamim na gajbu. Možda šatro pogrešna poruka, nije mnogo bistra, ali građena je ko bog! Uh, šta sam propustio!
Nosila je vonder-bra i kratke maslinaste bokserice na pola guze, sa čipkicom. Mirisala je nekako na sunce i bila glatka kao svila. A ja sam bio svilen! Zato ću večeras odraditi Natašu najmanje dva puta! Ona će makar biti zadihana sa mnom ovih dana. Znao sam njene cake, pokušavala je da me vrati, ali nisam mario. Ako je ovo partija šaha, ja nisam kralj na crno-beloj podlozi života. Mošda više konj. Imam rutu i pratim je bez pogovora. Sve u G. Najnezgodnije slovo u ženskoj abecedi!
Zovem se Ostoja. Nije neko ime. Ali privlači cice. Kažu, neobično je. A nisam ni ja skroz običan.Nisam skroman, imam stila. Nosim prave cipele i vežem šal na pravi način. Takođe, nosim i rukavice. Imam manire. I natuknem po koji strani jezik. Razumem se u sve što jedan osrednje kvalitetan muškarac mora da zna: sport, muziku, tehniku i popravke po kući. I kako da zadovoljim ženu. Dobro, osim sinoć. Omaška. I najboljima se dešava. Naravno rekao sam maloj da je prvi put.
Malo se akam sa fotografijom čime kupujem većinu riba sa malo mozga. Redovno im obećavam slikanje, ali nemam živaca za njih. Suviše su sujetne. Traže da gledaju displej posle svake slike i naređuju kako da podesim osvetljenje. Kao da znaju nešto o tome. Žene genaralno vole da guraju nos gde ne treba i mešaju se u ono što ih se ni najmanje ne tiče. Najpametnije ćute. Rade ono što im kažem. Gledaju gde treba, manje-više su opuštene i ne zaviruju. NJih najviše volim. Ali one su retke.
Imam preko trideset. Nisam preterano lep. Ali sam šmeker. Odelo čini čoveka. Ja sam prototip! Ispod odela sam solidan. Ne idem redovno u teretanu, suviše sam lenj. Ali se bavim drugm fizičkim aktivnostima! Igram povremeno fudbal i odbojku sa ortacima. Volim da trčim i da plivam. Ja sam znalac, žene vole kad su muškarci okrenuti sportu. Ali to radim zbog sebe. Dobro, možda malo zbog njih. Ja sam znalac. Pročitao sam celu ubitačno dosadnu Džejn Ostin, i još po neke tomove ženske romantične literature još kao klinac, keva nikad nije izvalila da ih kradem, a sve sa ciljem da bolje razumem žene. Kad prođeš te opise preimućstava idealnog muža, skontaš da postoji kategorija univerzalni džentlmen. To sam ja. Kupujem cveće i vodim ih na mesta koja ranije nisu videle. Otkrivam im neotkrivemna mesta i trudim se da ih ponešto i naučim. Malo su tupave za istoriju i geografiju, ali ima poneki izuzetak. Uglavnom održavam stan čistim, šake su mi negovane i nemam gejevske gestikulacije. Noge su mi prave, ni iks ni oks, a ruke dugačke. Sportski sam elegantan, ali više na engleski način, po malo drsko konzervativan. Menjam posteljinu kad nova ženka uđe u moj krevet, umem po nešto da skuvam i imam zgodne ortake sa dobrim platama. Za ženu ili drugaricu, ja sam ispunjenje sna!

OHA:

- Знаш, ово ми се дешава први пут.
Не постоји гора реченица за жену. Добро, ја и нисам баш нека жена, више
девојка са мало већом километражом. На крају крајева, све поштене жене су удате, ја нисам удата, али јесам поштена стога нисам жена. Уосталом, чему та типологија? Чему потреба да се све разврста у категорије? Ја сам најпре ја, особа са врлинама и манама. После тога сам припадник људске расе. На јако добром трећем месту, што би рекли наши коментатори са олимпијада и светских првенстава, сам женско. По једној старој подели мушкарци су са Марса а жене са Венере. Ја сам са Нептуна. И сада је стварно доста типологије. Момак са којим лежим на кревету ме гледа штенеће немоћно, покушава да буде надобудан но у овој ситуацији то делује комично.
- Знаш, ово ми се дешава први пут.
Па си са мном нашао да дебитујеш магарче? Шта, на све глупаче које си
доводио у ово легло блуда које надмоћно називаш својом гајбом је скакао као авлијанер на поштара само на мене неће? Шта то мени фали молићу лепо? Јесам ли дебела? Ружна? Трапава? Или ми је клинички одстрањено последње зрно страсти па твој поносни вршњак не жели да призна моје присуство? Да нисам прејако насрнула па се господин осетио инфериорно? То што је рекао је једна обична одурна фраза замишљена да спаси његово мушко достојанство по цену мог самопоуздања. И сада ме молећиво гледа очекукући да му узвратим још бљутавијом фразом и кажем како није страшно, како се то свима дешава. Жао ми је дечко, неће моћи. Истина је, дешава се свима. Имате и ви право да будете нерасположени, да вам се понекад неће. Само, уз то право иде и обавеза. Немој ме терати да будем мање жена само зато што си ти умислио да си мање мушкарац. Не, нећеш добити одговор коме се надаш. Ниси залужио.
- Да немаш проблема са простатом? Колико често пишкиш?
- Молим? Каквом простатом?
- Дешава се то мушкарцима када зађу у одређене године.
- Хоћеш да кажеш да сам матор?
- Ма не. Одакле ти то? Питам само. Ни једном мушкарцу са којим сам била се то није десило... Шта знам, можда је проблем медицинске природе?
Нећеш га мајци. Нећеш из мојих уста чути како се то свима дешава. Шта сам ја,
нека очајница у чијим се рукама свачија мушкост топи попут сладоледа па да знам зашто и колико често се то дешава или не дешава.
- Не знам. Мислим да сам потпуно здрав.
- Хоће и због високог притиска.
- Нисам знао. Заиста?
- Па да. Моја сестра је студирала медицину па знам.
- Можда би најбоље било да одем код лекара. Можда је нешто озбиљно.
Није ништа озбиљњно магарче глупи! Пијан си као земља, пола сата си ме
дрљао тамо доле и право је чудо како си сваки пут успео да промашиш клиторис. Или било које место од ког би ми твоји додири пријали. Гњечио си ми груди и увртао брадавице јер си у неком лошем порнићу видео да то тако треба па ме је и оно мало воље да спавам са тобом прошло. Јесам загорела, али још нисам очајна. Нека је не знам колико двадесет и први век, нека сам не знам колико широких сватања, нешто мало хемије мора да постоји. Између тебе и мене је само једна разлика – ја сам свесна да то мало хемије мора да се деси, ти покушаваш да недостатак исте компензујеш увртањем брадавица и гњечењем мог самопоуздања. Онда се деси оно што и треба да се деси када хемије нема, а ти и даље ровариш по мојој женствености. Твој проблем јесте медицински али нема везе са простатом и крвним притиском. Пре са мозгом који очито не схвата одређене фреквенције. Надам се само да ће престати иначе га чека још једна убитачна реченица после које му се неће дићи више никада: Јеси ли сигуран да волиш жене?
- Извини молим те. Заиста не знам шта ми је.
Опа, вук се претвара у јагње? Сад си сетио да се умиљаваш, да ме мазиш и
љубиш. Касно момчино, касно. Уложила сам два сата времена у тебе, пустила те да ме дрпаш и трљаш као некакву крпу у нади да ће макар оно после вредети труда. Тек сада када си немоћан и прегажен си се сетио да сам и ја живо биће а не објекат са прикључком за твоју мушкост.
- Ма нема фрке. Морам да кренем. Чућемо се.
- Зашто идеш? Остани још мало.
- Радо. Само, радим ујутру. Морала бих да кренем.
На улазним вратима ме је пољубио. Гле, па он уме да се љуби када хоће. Нежно
а страсно. Види ти њега... када би мало мање био умишљен да познаје жене можда би се од њега могао саставити полупристојан дечко. При крају пољупца ми је прошао руком кроз косу па се преко руке спустио до бедара. Ммм, па ово прија. Изгледа да он стварно уме кад баш хоће. Ко зна, можда му и пружим још једну шансу. На крају крајева, волим да момцима који мисле да су сан останем недосањана. Видећемо.

Objavio Ksantipa u 15. januar 2010 14:54:02 | 2 komentara

SUSRET - XIV poglavlje: Jedan korak do ocaja by Sir Oliver & Ksantipa

ONA:

U januar sam uplovila tugaljiva misleći svakodnevno na loše uspomene poređane naizmenično glava jedne uz rep sledeće kao sardine u smrdljivoj limenci oštrih ivica na koju se redovno posečem, pa zaustavljam krv narednih sedam dana. Tako je bilo i sa sećanjima, kad navale, pregaze mi svaku volju za životom kao krdo slonova, ostavljajući iza sebe samo pustoš. Skoro da uopšte nisam izlazila iz kuće. Bila mi je mrska hladnoća, činilo mi se da mi hladi i ovako lenju cirkulaciju čak i više nego lično osećanje nezadovoljstva usled ljubavnih brodoloma. Ledena morska voda mi se uvukla u sve pore pojasa za spasavanje, i šta mi je vredelo što se neću udaviti kad ću umreti usled srčanog udara. Bila sam opšte nezadovoljna i generalno sam se ponašala krajnje namćorasto.
Februar me je već lagano opuštao, pa mi se neraspoloženje topilo kao zamrznuta česma kod Anice u selu. Neki neizdrž u stomaku terao me je da ponovo počnem da viđam prijatelje i izađem iz kuće. Na početku obazrivo, a potom sve hrabrije. Za sad sam posećivala samo Jelenu, ali i to mi je bilo dovoljno. I tog ponedeljka sam lagano napuštala zgradu da završim šal započet bogapitajkad, zavaljena u njenoj starinskoj fotelji od bordo pliša, iz koje ću odbijati da mrdnem celi dan. Ništa mi nije prijalo više nego vatrica u blizini, udobni jastuci, njen crni, plašljivi pas Vili, koji drema kraj mojih nogu i šolja čaja od jabuke sa narandžinom korom.
- Ej lenjivice! viknula je iz kupatila, Ko Boga te molim!
- Ko Boga me moliš šta?
- Da odeš do prodavnice, pukla mi je čarapa!
- Ne mogu, stvarno, nije mi se dalo da se maknem
- Mooooliiiim teee!
- Mrzi me!
- Mooolim te, moolim, mooolim!
- Dobro de! znala sam da moram da se vratim u uobičajeni kolosek, pa sam popustila
- Povedi i Vilija
Nisam ništa odgovorila, ali sam napravila grimasu.
- Ajmo Vili.
- Pare su u novčanikuuu!
- Ok, odoh ja. zakopčala sam se i obavila šal trostruko oko vrata, obula zimske čizme i krenula
- Dah se ledio, a pas je bio raspoložen za jurenje vrabaca
- Stanii!
Nije me poslušao, što je rezultiralo time da me je vukao po poledici. Pokušala sam da potrčim, ne bih li se zaustavila na travnatoj površini koju sam ugledala nedaleko napred, no nisam uspela da održim ravnotežu. Znala sam da ću da ljosnem, ali nisam znala da će biti toliko bolno. Pustila sam vodilicu i pas je otišao da omiriše drvo, a ja sam ležala nepomično, razmišljajući da li sam dobro. A onda se pojavio ukus. Uvek mi je stvrao nesvesticu. Metalni ukus, praćen žutim krugovima pred zatvorenim očima. Izdrži, izdrži, nemoj da se onesvestiš. Pritisak je iz lica jurio ka prstima na nozi brzo kao po slobodnom autoputu. Nisam ustala.
Ruke su me bolele od nečijeg tegljenja i glasovi su mi parali uši, vetar me je udarao po licu a kosa mi se opustila u punđi.
- Jelena?
- Mmmm! odgovorila sam
- Jelena, da li ste svesni, ponovio je glas blago me šamarajući po obrazima
Otvorila sam oči svesna da na licu imam izraz kao da sam pojela limun
- Da li ste dobro, da li me čujete
- Čujem, prošaputala sam
- Sve je u redu. Nalazite se u urgentnom centru
- Da li sam dobro.
- Jeste, uradili smo vam ultrazvuk stomaka zbog da utvrdimo imate li unutrašnje krvarenje i ortoped vas je pregledao, nema slomljenih kostiju. Samo ste se dobro ugruvali.
- Krvi?
- Jelena, prokrvarili ste na mestu gde ste pali, da li treba da dobijete, ginekolog će uskoro doneti snimak doći da porazgovarate. Ovde je Vaša zdravstena knjižica, izvadili smo je iz novčanika
- To je novčanik moje dugarice, ona se zove Jelena
Vrata su se otvorila, blago je povukla promaja zbog prozora otvorenog na kip, da me vrati u život, i ušao je zgodan, visok muškarac, tridesetak godina, tamne puti, jačeg nosa, uf!
- Ja sam doktor Simić, kolega da li biste mogli da me ostavite nasamo sa pacientom
- Naravno, prethodni lekar se povukao
- Ja sam Vaš ginekolog, tu sam da porazgovaramo
- Nije valjda toliko ozbiljno?
- Pa onako, kako se uzme, nasmešio se, a ja sam pomislila kako su lekari redovno dobri frajeri
- I, šta je u pitanju, jajnik? gledala sam ga kao prepadnuti oktopod spremna da ga zadavim ako mi kaže nešto što mi se neće dopasti
- Trudni ste!
To ti je moja sreća! Upoznam dobrog frajera, plus doktora, a on mi kaže da sam trudna!
Došlo je do neke zabune sa imenima, ali Vaša drugarica Vas čeka u hodniku da Vas odvede kući.
Promumlala sam zahvalnost i oteturala se iz ordinacije.
- Jelena me je gledala razgoračenih očiju, samo što se nije zaplakala, znala sam koliko se uplašila
- Šta je bilo sa psom? pitala sam
- Sam se vratio kući, grebao po vratima, pa sam se uplašila i ispred saznala šta se desilo
- Izvini što sam ti pokvarila dejt
- Ma ulazi u kola, utvaro ženska, našla si u mom kraju da umireš
- Da li je sve ok?
- NIje.
Gledala je u retrovizor krvavih očiju da ne udari nekog usled emotivnog šoka, ne znajući da jači već stiže.
- Šta kažu, deluješ mi dobro.
- Trudna sam.
Zakočila je naglo i prestravljeno me pogledala
- Sa kim, majko moja? Seti se brže s kim si spavala!
- Šta imam da se setim, u poslednje vreme nije bila četa partizana u mom krevetu!
- Pa koje?
- Onaj mali sa Nove godine?
- Ma jok, nismo imali odnose.
- Pa ko je bio pre njega?!
- Onaj kakosezvaše.




KRAJ PRVE KNJIGE

Objavio Ksantipa u 15. januar 2010 14:51:32 | 0 komentara

SUSRET - XIII poglavlje: Između čekića i nakovnja by Sir Oliver & Ksantipa

ONA:

Vruća supa od pilećih krilaca malo me je digla na noge. Sedela sam tako sama u dnevnoj sobi, gledala da ne prospem vrelu tečnost iz kašike i razmišljala o normalnosti. U blagoj bojazni da ću samoj sebi da zazvučim kao moja ili nečija tuđa baba, priznala sam da je sada došlo neko drugo vreme. Vreme kada ne očekujemo ni od koga ništa, ne uzdamo se ni u koga, možda čak ni u sebe. Nenormalno je normalno, a normalno nije ostalo ništa. Ili možda jedva nešto. Nenormalno je što prihvatamo i ono što smo smatrali neprihvatljivim, što je nestao nivo koji bi nam bio donja granica prihvatljivosti. Heeej! Sada sve razumemo, sada se sa svime slažemo, sada dajemo opravdanja i kad nisu zaslužena. Kao da moramo po svaku cenu da prikrijemo nečiju nečistu prirodu. Vulgarne su ljudske pakosti koje pokušavaju da ti ćušnu u mnogobrojnim situacijama. Ne razmišljaj o ljubavi! Ne veruj u snove! Ne nadaj se! Pa šta onda preostaje da se radi, sem da se prepusti stihiji učmalosti, da se glimne glavom kad te frajer očima pozove na sex ispod stepenica, da se posle toga glava okrene u drugom pravcu, da se pritisne kamenom za kupus ono malo preostalog dostojanstva, samo da ne ispliva na površinu suza slana kao rasolac. Da se uključi usisivač od 3000 kilovata i njime usisaju mrvice njegovog postojanja u našem životu, da se otvore prozori da ispari njegov miris sa naše prevelike majce, da se isprazni njegova pepeljara, da se očiste stope musavog snega sa pločica u hodniku koje je ostavio ulazeći u stan. Da se promeni posteljina i očiste fleke od soka po parketu i operu čašice od rakije. Da se spusti daska, da se dezinfikuje lavabo. Da se baci disk sa Chrisom Rea-om koji nam je ostao u ruci dok se opraštao, da se po stoti put ponovi sebi beznačajnost susreta sa njim. Da se ubedimo da je ovo prelazni period, da je to samo pms što plačemo svaki put kad obučemo spavaćicu koju smo nosile sa njim. A to što boli, nije čak ni od njega. Nije on ni odgovoran, što ni jedan lek ne pomaže da se skinu masnice sa duše, što ne deluje na posledicu jer sebi ne priznajemo uzrok.
Jutros sam se probudila ranije i gledala nekog malog sa Imenom, koji je spavao u mom krevetu za novu godinu i pitala se ima li on makar i slutnju o tome gde je došao. Da li se, jutros, dok je odlazio zapitao zašto nije dobio ni poljubac, i u čemu je moj problem. Lujka, reći će. Klinac, reći ću. Pružiti ruku na rastanku i promumlati doviđenja.
Vukla sam noge u patofnama i tražila našine da sperem šljokice od novogodišnje šminke, i ovaj antifriz iz želuca, kad je zazujao interfon. Otvorila sam bez dizanja slušalice. Šta me se tiče ko je.
- Ej breee, jel ovaj mali što je sad izašao iz zgrade, onaj što si ga sinoć privela? Jelena je tresla pahulje sa rukava i jako udarala čizmama o pod
- Ne galami, procedila sam kroz zube, glava mi je kao soliter!
- Uuuuu, izvini, šaputala je, ja sam odlično! Sijala je od zadovoljstvo i nije trebalo da pretpostavljam šta je dobila na poklon
- Da li si koristila zaštitu? pitala sam je lažno strogo
- Lalalala, naravno! Lalalala!
- Orator?
- Ooooo, daaaa! njenoj sreći nikad kraja
- Svaka čast! Odličan početak!
- A ti, šta se ovaj mali pokunjio kao da ga je popišala veverica? Opet ništa?
- Jok
- Poljubac?
- Jok?
- Zašto, majku mu?
- Nemam ideju, jednostavno nije išlo.
- Ti to žališ nekog?
Nisam je udostojila odgovora, već sam joj poslužila supicu i sarme da se malo raskravi, a i potrošila se, treba joj. Smeškala sam se dok je ručala, zadovoljstvo mi je da vidim sreću na njenom licu.
- Već i je pisao poruke, i dalje je šaputala između zalogaja.
- Tako i treba. Odakle mu tvoj telefon?
- Snašao se, kaže, i razvukla usne u beskonačan osmeh
- Tako i treba, to je pravi muškarac.
- Ti? Imala sam utisak da će ti se mali dopasti, delovao je kao oksfordski đak.
- Jeste spolja.
- Iznutra ne?
- Nisam sasvim sigurna.
- Pa šta je uradio pogrešno?
- Izgovorio je pogrešne reči.
- Kao na primer šta? gutala je komadić sira i parčence hleba umočeno u narandžasti soft
- Kao na primer da hoće kombinaciju.
- Pa u čemu je problem?
- Nije imao stila.
- Kakvog stila?
- Nije to uradio kao džentlmen.
- A kao da bi vredelo? Ti takve predloge već neko vreme odbijaš.
- Računica je jasna. Balega je balega, pa makar ti je poklonili umotanu u zlatni papir, izvini zbog ovoga dok jedeš
- No frks! Ima logike. Čekaj dok ne naiđe neki novi onajkakosezvaše
Umusila sam se na pomen njegovog nadimka i otišla da kuntam u svojoj sobi. Znala je da prolazim kroz životnu kanalizaciju i nije me gnjavila. Bila sam srećna zbog nje, ali nesrećna zbog sebe. To je bezvezna kombinacija. Kad voliš nju, ali i sebe. Ali jednostvano nemaš pojma kako da prekineš da stežeš zube.
Utonula sam u jastuke i rešila da ignorišem bol. Bol neiskorišćene mogućnosti.
Možda sam i mogla da budem drugačija. Da sam samo bila više strastvena, da provedem divlju noć i iskoristim mlado muško telo pored sebe, da ga iskoristim kao vlažnu maramicu. Jednokratna upotreba, obrišeš ruke, dezinfikuješ ih, a maramicu zgužvaš i baciš, na ulicu ili u kantu, zavisi od toga kakva mu je sudbina. Uvek bih pre izabrala kantu, nek makar zna da znam gde mu je mesto, a ne na ulicu, da se nada, da čeka da ga neko pokupi. Nabila sam glavu u toplo perje i i umotala se u ćebe i jorgan.
Ne, nisam ja ta. Ja sam sama. Reciklirana devica. Ma koliko da boli.

Objavio Ksantipa u 22. decembar 2009 13:04:43 | 6 komentara

SUSRET - XII poglavlje: Dragi dnevniče by Sir Oliver & Ksantipa

Objavio Ksantipa u 20. decembar 2009 1:46:01 | 6 komentara